Српски ланац снабдевања од њиве до трпезе емитује шест милиона тона угљен диоксида на годишњем нивоу, од чега чак 66% долази из примарне производње, док сектор прераде генерише 24%, показала је Анализа карбонског отиска и одрживости у примарној ратарској производњи, коју је иницирао и израдио НАЛЕД, у сарадњи са консултантском кућом PwC, уз подршку Шведске агенције за међународни развој и сарадњу (Сида), у оквиру пројекта „Јавне набавке и добро управљање за већу конкурентност“.
Глобално гледано однос је нешто другачији, где примарна пољопривредна производња генерише половину укупних ЦО2 емисија док прерада и логистика имају удео од једне трећине у укупним емисијама.
Истраживање је укључило и пројекције потенцијалних уштеда, до којих би дошло транзицијом са конвенционалне на регенеративну пољопривреду, што је препознато као један од важних механизама за припрему ове индустрије за растуће захтеве Европске уније у области примене ЕСГ стандарда. Они укључују питања животне средине, друштвене одговорности и корпоративног управљања и њихова примена представља следећи корак у одрживом пословном понашању и све више се уводи у регулаторни оквир широм света.
Са учешћем од 17,8 % у укупном извозу и оствареним годишњим суфицитом у спољнотрговинској размени од 1,6 милијарди евра, пољопривреда и прехрамбена индустрија представљају један од главних стубова економске активности и раста у Србији.
Према речима Слободана Крстовића, директора за одрживи развој НАЛЕД-а, потребно је предузети конкретне мере како би се унапредила одрживост сектора, тако да се производе довољне количине хране за све, а истовремено обезбеди стабилан доходак за више од 530.000 ангажованих радника у сектору пољопривреде и прехрамбене индустрије, што чини 20% у укупној запослености.
– Период преласка са конвенционалног на регенеративни модел производње у просеку траје од пет до седам година. Резултати анализе показали су да примена регенеративног модела пољопривреде може у прве две до три године донети од 10 до 20% већих приноса по хектару, у односу на традиционални начин обраде земљишта. Такође, у периоду од 10 година, односно девет циклуса узгајања, уштеда у трошковима производње у регенеративном у односу на конвенционални модел може достићи и до 47% на годишњем нивоу – наводи Крстовић.
Спроведена истраживања показују да методе регенеративне пољопривреде доприносе побољшању квалитета земљишта и очувању биодиверзитета, као и економској одрживости произвођача који се баве ратарском производњом. Пут ка смањеном карбонском отиску води преко коришћења покровних усева, минимизирању примене азота и синтетичких ђубрива, замене употребе фосилних горива алтернативним (биодизел, биогас).
– Кључ одрживог система производње хране јесу природни ресурси и начин на који њима управљамо, где посебно место заузима 3,2 милиона хектара земљишта под усевима, као и квалитет вода и ваздуха. Земљиште ћемо дугорочно заштити ако имплементирамо иновативне праксе регенеративне пољопривреде, а истовремено ћемо унапредити конкурентост и остварити стабилне приносе уз обављање мањег броја агротехничких операција, третмана заштите и прихране усева – истиче Крстовић.
НАЛЕД је уз подршку Сида припремио и водич за прелазак на регенеративну пољопривреду за произвођаче који се баве ратарском производњом, како би се упознали са системом принципа и пракси за обнављање природних ресурса, земљишта, воде и биодиверзитета, а у циљу смањења емисија угљен-диоксида у атмосферу, његовим везивањем у земљишту.
